Krenuli smo iz Pariza i nakon 918 km i 16.145 m kumulativnog uspona, stigli na obalu Atlantika. Od snažnog početka preko Pirineja, pa sve do poslednje etape od 40 km do „Kraja sveta“, svaki korak bio je izazov i nagrada. Kraj je bajkovit, lepši nego što smo mogli zamisliti.

Na ovom putu 14 peregrinosa iz Srbije uradilo je nešto što do sada niko iz naše zemlje nije organizovao – vodili smo grupu kroz ovako zahtevno putovanje, punih 40 dana.

Različite starosne dobi, fizičke i mentalne spremnosti i karakteri morali su biti usklađeni, a naš zadatak bio je da svi stignemo živi, zdravi i nepovređeni. I uspeli smo – stigla je cela grupa do kraja.

Camino de Santiago nije samo putovanje, već transformacija – dan za danom, kilometar po kilometar, telo postaje jače, a um otvoreniji. Svitanja su nas zatekla na stazama kroz beskrajna polja žita, vinograde, sela iz srednjeg veka i planinske prevoje gde su vetrovi nosili miris mora. Upoznali smo hodočasnike iz celog sveta, razmenjivali priče, smeh i tišinu u trenucima kada su samo koraci govorili. Bilo je dana kada su noge klecale, a ramena bolela od ranca, ali je svaki umor nestajao pri pogledu na horizont. Pirineji su nas naučili strpljenju, mesete izdržljivosti, a Galicija zahvalnosti. Na „Kraju sveta“ – Finisterreu – osećaj slobode i ispunjenja bio je veći od svakog vrha na koji smo se popeli. Camino nas je naučio da je najvažnije ne samo stići, već stići zajedno. I baš zato, ovaj put ostaje urezan u nas zauvek.

Na tom putu smo naučili koliko je malo potrebno da čovek bude srećan – par komada hleba, voda, sunce na licu i društvo koje razume tišinu. Svaki novi dan donosio je drugačiji ritam i nove prepreke, ali i neočekivane radosti: kafeterija u sred ničega, dečji osmeh iz dvorišta, hladna česma posle dugog uspona. Učila nas je staza da ne gledamo samo kraj, već i svaki trenutak između, jer upravo ti trenuci postaju najdragoceniji. Hodali smo po kiši, vetru i vrelom suncu, ali i kroz mirise borova, zvuke crkvenih zvona i tihe šumove talasa kad smo stigli do mora. Shvatili smo da Camino nije linija između početka i kraja – to je priča koja se nastavlja i kad se vratiš kući, jer te menja iznutra.